Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije (UDIK) u Sarajevu dodjeljuje Nagradu za građansku solidarnost "Dejan Nebrigić" osobama koje su svojim djelima, idejama, zalaganjem i osobnim primjerom iskazale ili afirmisale razvoj ljudskih prava u Bosni i Hercegovini i zemljama regiona.
Nagrada za građansku solidarnost "Dejan Nebrigić“ ustanovljena je u čast i sjećanje na neumornog i beskompromisnog borca za ljudska prava Dejana Nebrigića.
Prvu nagradu „Dejan Nebrigić“ UDIK dodijelio je 2013. kantautoru Damiru Imamoviću za njegov doprinos mirovnom aktivizmu i razvoju ljudskih prava kao i za ogroman rad na polju tradicionalne muzike sa kojom širi ljepotu i zajedništvo u cjelom regionu.
Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije (UDIK) aktivno promoviše ideju građanske neposlušnosti i razvoja ljudskih prava. UDIK se zalaže za prava povratnika, ženska ljudska prava, pravde za gladne, za porodice nestalih, zatim lezbejki, gej, kvir i trans ljudi, osoba sa invaliditetom i svih entičkih identiteta ili bez njih. UDIK je aktivnan u zalaganju za socijalnu pravdu i nenasilnu akciju protiv konformizma, društvene apatije i nacionalizma u cilju širenja solidarnosti među svima nama.
Godine 2013 UDIK je ustanovio Nagradu za građansku solidarnost "DEJAN NEBRIGIĆ" za pojedince koji su imali hrabrosti suprotstaviti se dominantnoj skupini, zlu, diskriminaciji, fašizmu i totalnim autoritetima, bez obzira na cijenu koju su za to platili.
Nagrada za građansku solidarnost "Dejan Nebrigić“ ustanovljena je u čast i sjećanje na neumornog i beskompromisnog borca za ljudska prava Dejana Nebrigića. Dejan Nebrigić je živio u Pančevu u malom soijalističkom stanu sa mamom koja je radila kao čistačica a otac kao čuvar. Rano je bio svjedok muškog nasilja u porodici. To ga je trglo. Počeo je aktivizam od svoje 19 godine odlazeći u Zagreb i Ljubljanu na večeri homoerotske poezije i proze. Od početka rata pa sve do smrti u svojoj 29 godini, bio je aktivan u Anti-ratnom centru i Ženama u crnom u Beogradu, i tokom 1998. i 1999. kao koordinator „Kampanje protiv homofobije“. Napisao je roman „Paris – New York “ 1997. god.. U svim intervjuima govorio je protiv fašizma srpskog režima i slobodi homoseksualnosti.
Dosadašnjim i budućim dobitnicima Nagrada za građansku solidarnost „Dejan Nebrigić" želimo poručiti da nisu sami i da njihova djela, i ono što rade, i kako se osjećaju u ovim u teškim vremenima nisu uzaludna. Zahvaljujući njima, znamo razliku između dobra i zla, dostojanstva i stida. I shvatamo solidarnost kao hrabrost i ljepotu.
Kandidovati za Nagradu "Dejan Nebrigić" za građansku solidarnost možete:
-
osobe koje su iskazale i afrimisale građansku neposlušnost i razvoj ljudskih prava,
-
osobe koje se bore protiv nepravde seksizma, homofoboije, nacionalizma, klasizma, rasizma
-
osobe koje su se suprotstavile totalnom autoritetu u bilo kojem obliku,
-
osobe koje su uprkos prepreka izrazile solidarnost ili pomogale vama, vašoj porodici ili nekom drugom,
-
Osobe koje su zbog svojih stavova preživjele torture.
Prijedlog u pisanoj formi uz dokumentaciju i iskaze eventualnih svjedoka o djelima pojedinaca dostavite na adresu:
Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije (UDIK)
Ul. Grbavička br. 51 / 71000 Sarajevo
Bosna i Hercegovina
Elektronskom poštom na: official.udik@gmail.com,
CILJ NAGRADE
dobitnik nagrade (juli 2014 godine)
dobitnik nagrade (juli 2014 godine)
2013. NAGRADA DODIJELJENA
DAMIRU IMAMOVIĆU
Dejan Nebrigić (29.12.1971-29.12.1999) bio je srbijanski gay, mirovni aktivista, pisac i pozorišni kritičar. Studirao je filozofiju.
Nebrigić je jedan od osnivača LGBT pokreta u Srbiji, jedan od istaknutijih gay aktivista i prvi gay u Srbiji koji je imao javni coming uot. Godine 2000. Nebrigić je posthumno dobio nagradu Felipa de Souza , koju dodjeljuje IGLHRC za LGBT aktivizam, a od 2014. godine Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije (UDIK) u Sarajevu dodjeljuje Priznanje za doprinos razvoju ljudskih prava „Dejan Nebrigić“
Aktivizam
Godine 1990. sa Lepom Mlađenović pokrenuo je osnivanje Arkadije. Početkom rata u Hrvatskoj, Nebrigić se angažuje u anti-ratnim kampanjama i pridružuje se Anti-ratnom centru i Ženama u crnom. Bio je jedan od osnivača mirovnog časopisa „Pacifik“, dok je u Ženama u crnom uređivao časopis „Žene za mir“. Nakon rata bivao je izvršni direktor „Kampanje protiv homofobije“, prve takve kampanje u Srbiji.
Tužba protiv homofobije
Dejan Nebrigić je duže vrijeme primao redovne prijetnje od Vlastimira Lazarova, oca svog bivšeg dečka. O tome je obavjestio policiju, koja je odbila da interveniše jer je bio gay. Na ponovljen poziv, patrola policije je došla u Nebrigićev stan u Pančevu i uhitila njega. U vozilu do stanice policije su ga tukli i vrijeđali, a dežurni advokat je odbio da zastupa Nebrigića, jer nije htio da „razgovara sa pederima“.
Prijetnje preko telefona su nastavljene u narednim mjesecima, a dovoljni dokazi su prikupljeni tek februara 1999. godine, kada je Nebrigić odlučio da pokrene tužbu za krivično djelo ugrožavanja bezbjednosti. To je bio prvi slučaj homofobije na sudu.
Tužba je podnijeta početkom marta, a prvo ročište u općinskom sudu u Pančevu bilo je zakazano tek za 17. novembar 1999. godine, ali je odloženo na neodređeno vrijeme, zbog bolesti sudije, Sulatana Feratovića.
Ubistvo
Noći 29. decembra 1999. godine, na njegov 29. rođendan, Dejana Nebrigića je brutalno ubio Milan Lazarov, Dejanov bivši momak i sin optuženog Vlastimira Lazarova.
U duboko oslabljenom Miloševićevom režimu, ubistvo Nebrigića je iskorišteno za još jedan napad na političke protivnike. Istražni sudija, Nedeljko Martinović, doveo je Dejanovu smrt u vezu sa anti-režimskim i anti-državnim pokretom. Martinović je izjavio da je Arkadija, koju su osnovali Dejan Nebrigić i Lepa Mlađenović, primala novac iz inostranstva da bi promovirala porast subverzivnih sekti, koje „imaju za cilj borbu protiv naše države“. Državni mediji su zatim izvještavali o povezanosti LGBT pokreta sa uličnim protestima Saveza za promene. Savez za promene je iz straha od reakcije homofobične sredine u Srbiji, odmah odbacio povezanost sa Arkadijom.
Dejan Nebrigić je ukopan na katoličkom groblju u Pančevu 31.12.1999. god.
Književni rad
Njegov prvi duži prozni tekst, koji neki nazivaju „prvim srpskim gay romanom“, pod naslovom „Paris-New York “, objavljen je tokom 1997. u novosadskom časopisu Symposion u nastavcima na mađarskom jeziku. Naredne godine objavljen je „(para)filozofski tekst“ pod nazivom „Lavirinstski rečnik“, a tokom 1998. i 1999. objavljuje poslednji prozni rad, pod naslovom „Jutarnji dnevnik“.
KO JE BIO DEJAN NEBRIGIĆ
LEPA MLAĐENOVIĆ OD DEJANU NEBRIGIĆU
Dejan Nebrigić je bio gej muškarac, homoseksualac, peder. Aktivista.
Dejan i ja smo imali odluku da reči peder i lezbejka imaju dobro značenje, to su lepe reči, to su naši identiteti u kojima se dobro osećamo.
Dejan Nebrigić je bio živi primer činjenice da lezbejstvo i homoseksualnost nisu jedno liberalno pitanje koje se svodi na: mene baš briga šta ti radiš iza zatvorenih vrata u tvojoj spavaćoj sobi. Jer heteroseksizam je mašina koja guta sve različito i ljude oba pola vidi a priori heteroseksualnima. Kada je onaj film o Šekspiru dobio Oskara, Dejan me je tada nazvao, očajan. Hteo ja da piše Kofi Ananu, da piše svim filmskim institucijama, da izadje na Trg Republike i da kaže da je to laž... jer je Šekspir najmanje bio heteroseksualac, film je progutao gej žudnju jednog Šekspira i prikazao ga kakav on nije. Lezbejke i homoseksualci već vekovima žive u društvu gde se naše žudnje falsifikuju, minimalizuju, izigravaju... O Dejanu nikada ne bi mogao da se napravi jedan takav film, jer je Dejan znao za feminističku politiku da je lično političko, i to je živeo. On nije imao tajni privatni život iza zavese. Imao ga je, ali nije. On je svoje ljubavne priče permanentno govorio. To je bio on. On je bio gej govor. Nije dozvolio nikome sa kime je komunicirao da ne zna da je on homoseksualac.
Dejan Nebrigić je bio teatar. On nas je uvlačio u svoju scenu, mi smo bili publika ili statisti ili oni drugi na sceni. Nekada su te uloge koje nam je davao bile teške i mnogi su onda bežali od njega. Nekad su bile blistave i mi smo se divili. Bio je svoja glavna ličnost, javnost, institucija Dejana Nebrigića. Možda je nekima od nas izgledalo da je on glumio, da je bio teatralan, ali to je moglo samo da nam se čini, on je bio taj teatar. On je pio, gutao supstance, tražio od drugih da ga bodu, ne da bi pobegao od sebe, nego da bi bio on. Mi obično govorimo ono što drugi hoće ili mogu da čuju, ali on je govorio sebe. Dejan Nebrigić je uvek bio svoj i javan. Svaki govor žudnje je skandalozan, a pogotovu žudnje kojoj u heteroseksističkom društvu nema mesta. Zato su ga se mnogi stideli, mnogi gejevi su mislili ili su i danas u to uvereni, da je on "kvario renome gej populacije". Ponekad, nije bilo lako izdržati ga. On je umeo da zastane, dok s njime hodate, da se popenje na statuu pesnika i da ga poljubi, da se namesti kao da ga svi snimaju, da se nasmeši. Blic! Umeo je u sred punog duplog autobusa sa radnicima koji se vraćaju sa posla, onog harmonika autobusa kao ‘šesnaestica’, da vikne u sred Pančeva, "kako ste vi Srbi svi znojavi i smrdite, neću imati više s kime da se tucam".
Po profesiji pozorišni kritičar. Bez diplome. On je svoju profesiju izabrao i sam je potvrdjivao svojim tekstovima.
Da li je Dejan bio Srbin ili ne to ne znamo. Znamo da je bio svestan da ima srpsko ime, znači jeste, ali isto tako je znao da u ovom režimu "mi Srbi" je bilo odredjenje u čije ime su se poveli ratovi i u čije ime se proizveo fašizam. Dakle, on nije bio Srbin. On je na studentskim demonstracijama kada su prolazili oni stariji bradati muškarci sa šajkačama koji su delili značke sa četiri S jednom od njih rekao: "Idi u Srbiju pa ih deli". On nije bio teritorija Srbije, odbio je da bude telo srpske politike, odbio je srpsku vojsku. Otišao je u vojni odsek i rekao im je da je homoseksualac. Znao je da će ih istinom prevariti, jer se u stvari zalagao da homoseksualci u vojsci imaju ista prava kao i drugi, isto kao što se zalagao da se vojska kao inistitucija ukine. Nije davao intervjue srpskim novinama Politici. Odbio je da bude sahranjen na srpskom groblju.
Moja priča sa Dejanom počinje od 90. kada me je on te jeseni pozvao i rekao ajde da skupimo lezbejke i homoseksualce, i tako smo počeli da se vidjamo nas nekoliko pa malo više u kafe Moskvi. Posle smo osnovali Arkadiju. Tada je imao 20 godina i živeo je u Pančevu sa mamom koja je bila čistačica i ocem čuvarom pošte.
Kada smo već kao Arkadija 1991. 27. juna, na Medjunarodni dan Ponosa lezbejki i homoseksualca organizovali prvu javnu tribinu u Domu omladine povodom naših prava, tog dana je objavljeno da je prvi slovenački vojnik na granici sa Italijom ubijen od vojnika JNA. Tog sunčanog junskog dana ni ja ni on nismo mogli da pretpostavimo kakvih deset strašnih godina nas čekaju. Još neko vreme smo tražili prostor za sastanke Arkadije i svaka institucija u gradu nas je odbila.
Onda je počeo rat, i tako počinjemo, i on i ja, potpuno odvojeno, da radimo u mirovnom pokretu. Ja sam se od "91. sa Ženama u crnom, on je prvo bio u Antiratnom centru, tu je pokrenuo čaopis ‘Pacifik’. Posle je došao u Žene u crnom.
Na kraju, meni je bilo važno to da sam u njega imala totalno političko poverenje. Osećala sam se sigurno. On jeste na momente, duže ili kraće, bio okrutan, destruktivan i samodestruktivan, a ponekad drag i šarmantan, li je uvek bio protiv homofobije, protiv nacionalizma, protiv srpskog fašizma, protiv seksizma, protiv militarizma. Prosto nema nas mnogo kojima je stalo do svakog ljudskog bića i kojima je važno da radimo na ukidanju svih vrsta diskriminacija, i zato bih na kraju nama koje smo tu, ponovila poslednju rečenicu iz predstave Ane Miljanić, "O Nemačkoj", u kojoj ona citira Brehta i poručuje da se pazimo nežno. Da se jedne za druge brinemo nežno.